O tri boje…

15-05-2019 09:05

O zvezdi padalici

Čuva nebo sve svoje zvezde. Čuva one koje sijaju najsjajnije, čiji bljesak celu noć osvetli. One koje zasijaju tako svetlo, tako zanosno, da svoje mesto zauvek obeleže. One koje uvek neumorno tražimo kroz oblake, samo da bismo ih na trenutak videli i onda stidljivo sklonili pogled, plašeći se da ne nestanu. Takve zvezde su veoma, veoma retke. Najređe. One sijaju svojom izuzetnošću, one trepere svojom nestvarnom lepotom, od njihovih se osmeha i samo nebo ponekad postidi, a ostale zvezde sakriju. 

A onda nebo čuva i one druge zvezde. Malo blesave, malo smešne, malo glupe i malo pametne, koje su lepe na neki svoj način, koje su ružne na neki svoj način. Zvezde koje osvetljavaju noć samo svojim padanjem. Te padalice, koje mrak u stopu prati, kojima njihovi duhovi mira poklanjaju samo cvet nemira, kojima je i to veliko nebo dosadno kada je prazno. Te padalice koje uvek misle da sve znaju a ništa ne znaju, koje uvek veruju da nema suze koju malo njihovog osmeha ne može obrisati, da nema tišine koju malo njihovih lepih reči ne može nadgovoriti.

Te padalice ne poznaju ponekad granice, lete ponekad bez plana, ponekad se na tren i ugase. Ne umeju one da ispune želju, samo se smeju, samo pričaju neke svoje priče, samo ćute neke svoje tišine. One su tu samo da bi sporo vreme brže prošlo. I čuva nebo sve svoje zvezde. One koje najlepše sijaju i ove koje najlepše padaju.

O jednoj priči

Neponovljive priče… Znaš, takve priče krase njihove male igre. Igra misli i sećanja, igra zvezde i meseca, igra kiše i oblaka, igra dana i noći. Igra u kojoj noć kaže danu da će ga uvek terati, a dan kaže noći da će je uvek na istom mestu čekati. Igra u kojoj zvezda zasija pa se sakrije, u kojoj je mesec traži pa mrakom pogled pokrije. Igra kapi kiše koja kreće da pada i tužnog oblaka koji više ne vidi kako sija po ulicama grada. Igra gde se misli kriju od sećanja, a sećanja ih uvek ponovo nalaze, da ih još malo podsete koje su to priče najlepše.

Postoje te priče koje se najlepše ćute baš onda kada se duhovi u nama najslađe zaigraju. Kada zaplešu svoje nemirne plesove, pa osetiš podrhtavanje u glavi i u grudima. Priče o osmehu, o pogledu, o tišini, o zvezdanoj prašini. Priče kojih se setiš kada ti je najteže, pa ti zapale ponovo malo vatre u očima, pa ti i od same pomisli na njih osmeh na licu zaigra. To su iste one tihe priče koje krenu najviše da ti nedostaju baš onda kada se kao neko dete naduriš, pa se trudiš da ih se ne setiš, pa se trudiš da ih ne sanjaš, da ih ne želiš…

Postoje priče koje se najlepše pričaju tišinom. Za koje ti se naivno čini da bi ih reči možda samo pokvarile, ma koliko god da su velike ili raskošne. Postoje te priče, koje se tope u hiljadu noćnih boja, bez reči, bez glasa. One koje se pogledom pričaju, koje se osmehom ukrašavaju, koje se suzom traže, koje se snovima žele. Priče veće od reči, veće od trenutka, koje ni vreme ne krnji, koje traju, koje žive, koje na javi zaspe, pa se u snu razbude.

O glasnoj tišini

Čudno je to. Sa svima možeš pričati, a samo sa nekim možeš ćutati. Ćutati i razumeti. To ti je glasna tišina. Ona kojom se priča najjasnije. Ona tišina kojom govorimo kad se reči umore, kad se sveće naših stihova ugase. Ona se pojavi kada se sjajna zvezda iza oblaka sakrije, pa onoj padalici nedostaje. Kada je oblačnom danu malo mirisa prolećne noći potrebno, kada dalekom pogledu malo vedrog neba zafali. To je tišina kojom trenutak nedostajanja teramo, kojom sive oblake razvedravamo.

Ta glasna tišina se razigra baš onda kada priče zasvetle u gustoj magli kao neke svetiljke naših pobeda i poraza, kada se pesme i dalje od svojih stihova skrivaju, kada dani misle jedino na prolećnu noć, kada padalica na zvezdani osmeh u mraku uspomena naleti. Glasna tišina koja odjekuje opojnim glasom bez zvuka, koju drugi ne mogu razumeti, koju drugi ne mogu čuti. Glasna tišina je ona koja govori mislima da se sete, daljinama da se približe, zaspalim rečima da se probude. Ta glasna tišina priziva onu snagu koju je slabost na trenutak prekrila, onu hrabrost koju su strahovi na tren obojili, doziva ime onih koji su otišli, onih koji najviše nedostaju, onih koji su u treptaju oka nestali…

 

Read more...