WHA HAE ALBA?

21-05-2019 21:05

 

IMG_0730

 

Škotski putopis

 

 

     Škotska, i dalje deo UK, je zemlja u kojoj funkcionišu neka druga pravilau odnosu na Englesku. To osetite čak i prilikom sletanja. Na londonski Heathrow se naš avion, tad još uvek JAT-ov, mirno spustio. Royal, majestic. S oblaka na oblak. British Airwaysov avion na liniji London-Edinburgh je druga priča. Na ulasku u edinburški estuar avion se nakrivi za 45 stepeni, zarotira oko ose levog krila a zatim se stušti prema aerodromu, tik iznad ledene vode opkoljene brdima pokrivenim crvenim vresom. Ko je u tom trenutku pio ili jeo – žalim slučaj. Ulipan si, isflekan, isprepadan. Aplauz po sletanju se podrazumeva. Čim izađeš iz aviona osetiš potrebu da klekneš i poljubiš pistu kao papa. I baciš peglu. Na aerodromu dominira veliki bilbord: Fáilte! Dobrodošli u Škotsku, najveću malu državu na svetu! Fáilte(folče) na škotskom geliku znači “dobrodošli” i podseća nas na keltsko nasleđe zemlje veličine Srbije u kojoj živi nešto više od pet miliona ljudi.

     Prvi utisak mi je, dok se vozim u crvenom double deckeru sa tartan –sedištima ( ja sam u “prizemlju”, na prvom “spratu” su uglavnom alkosi, narkosi i tipovi s kojim ne bi ostavili svoju decu) da je Edinburgh ili Dun Eadan na geliku, grad koji je kombinacija slatkih kućica iz Andersenovih bajki i standardne britanske arhitekture. Ljudi se više smeškaju, srdačniji su jedni prema drugima, mirniji nego u Londonu. Ni “p” od prgavosti kojoj im južni susedi pripisuju. Mnogi tvrde da su veće kosmopolite, da politički naginju “ulevo”, ekologija im je na visokom mestu, baš kao i prava radnika, žena, manjina. Kroz glavu mi prođe kako Škotska deluje kao skandinavska zemlja kojom, Boga pitaj zašto, upravljaju Englezi. Okej, imaju oni svoju autonomiju, Parlament, svako malo naletite na nalepnicu na kojoj dominiraju plavo-bela slova: Alba Saor (Slobodna Škotska, gelik) ali, iz Westminstera prečesto stižu ćuške da bi se to moglo ignorisati.

     Elem, da se obrušim na kamen-temeljac škotske i britanske urbane kulture: pub!

Stavka jedan: pivo je ledeno a ne mlako (možda u Engleskoj ali ovde je ko da su ga doneli sa vrha Ben Nevisa).

Stavka dva: Pubovi u Beogradu se, po enterijeru, ne razlikuju bitno u odnosu na one u Škotskoj. Prodali ljudi franšizu. Kad ljudi žele da nešto promene oni samo zakucaju drugu zastavu iznad šanka i stave dve koale među flaše s viskijem i krste ga Joey’s Australian Pub. Sklonite te artefakte, okitite sve trobojkama, harfama i listovima deteline i dobićete Finnegan’s Wake.

Stavka tri: vo vremja ono (davna 2007.) je moglo da se puši u jednom pubu Publican Pubu u centru grada. U odnosu na to mesto najsmrdljivija beogradska birtija je vrh Čigote u zimskoj noći. Znate za onaj “filthiest toilet in Scotland” iz Trainspottinga koji je, baj d vej, snimljen u Edinburghu? E, taj toalet se po meni nalazi u Publican Pubu, koji je “filthiest pub in UK” kojim doiminiraju likovi dugih masnih kosa, imaju u proseku preko četiri banke i spakovani su u izlizani džins.

Stavka četiri: Možda grešim jer nisam bio dugo u Glasgowu koji je manje “posh” u odnosu na Edinburgh

Stavka pet: Greškom sam naručio Strongbow cider i zbog toga morao Denu, Ircu koji je sedeo prekoputa da objašnjavam kako nemam ništa protiv njegovog naroda. Kasnije sam provalio da me tip samo zavitlavao. Strongbow je inače erl koji je 1167. godine započeo osvajanje Irske.

– Nisam znao, Den. Slainte mhaith?

-Slainte mhaith! (Živeli, gelik)

Stavka šest: Whiskey ili uisce beatha. Voda života. Sveta voda. Ako ima ogroman naziv na geliku –piti pod obavezno. Primera radi: Laphroaig, Balinachulish, An Amadan Mhor.

Stavka sedam: Posle bačenja gricni nešto usput. Pubovska hrana je: NAE, LAD!

Lista piva je preduga jer gotovo sva imaju poseban šmek i klize kao mleko ali su me prijatno iznenadila piva malih lokalnih pivara (zaboravio sam nazive, pogodite zašto?) i Deuchar’s. Monkey’s Shoulder Single Malt? Where have you been all my life! Tri ujutru – French fries with curry. Pripitost nestaje s poslednjim zalogajem. Pet sati kasnije se budim bez mamurluka. To je to- lager za mene ne postoji! Ale je moj drug! Nikad više Lav, nikad više sve pare u Jezdu i Dafinu! Uisce beatha je moj pobratim! Trk na ulicu- Edinburgh čeka. Kroz glavu mi prolazi pesma grupe The Fall- Edinburgh Man. Mančesterac Mark E. Smith je bio najveći hejter na svetu ali je voleo pivo, Edinburg , Škote i…Tu se negde spisak završava. Koliko je voleo? Najveći deo svog repertoara je ispričao, pevao je, off tune naravno, retko kad ali ovaj put se potrudio. Prosto ga čujete kako se topi, ko zatreskani Lou Reed kad peva Heavenly Arms. Mali citat:

It’s wintertime and I still see the cobble stones
Clacking over your streets at dawn
I was really poor since I left Edinburgh

(https://www.youtube.com/watch?v=AbMG1v7qDqs)

Elem, dok tako pičite niz Hollyrood Road sabajle, jutro je, avgust je, ali je vreme kao da je mart, jaki vetrovi s brda i s mora vam tumbaju ranac na leđima, kosu, nose kačket, stomak krči, obrazi trnu a usta iskašljavaju Publican Pub, pomislite na jednu stvar: vi ste u Edinburghu a to je psihodeličan trip. Zamislite samo grad koji ima reku, izlazi na more a posred grada je posađeno ogromno brdo koje se zove Arthur’s Seat tj. presto mitskog kralja Artura. Svetlost ovde pada pod drugim uglom nego kod nas. Kod nas Sunce bije pravo u glavu, sruči se na tebe pod pravim uglom. U Škotskoj svetlost pada koso i čini da ono što je tamno izgleda još tamnije i obrnuto. Jaki kontrasti na koje moje oči ne mogu da se naviknu tako lako. Nebo je tamnoplavo, bez oblačka. Dva mlaznjaka se mimoilaze iznad moje glave. Iza njih ostaju beli tragovi koji formiraju X, tj. Andrijin krst koji se nalazi na škotskoj zastavi. Zanimljivo znamenje.

     Uskačem u mali autobus koji će me odvesti u obilazak najveće male zemlje. Unutra- vavilonska kula: Rusi, Italijani, Danci, Tadžikistanci, Kanađani. Vozač melje li melje o svemu i svačemu vezanom za škotsku istoriju od kamenog doba do 21. veka. Usput, što me posebno izluđuje, iznosi svoje političke stavove koji su dubiozni i gnjavi turiste. Da li sam imao sreće ili ne, ne znam tek, to je bio jedini neprijatan čovek kojeg sam u Škotskoj upoznao. Elem, Škotska nije zemlja sa razglednica. Iz lokalnih novina, Scotsman sam, tokom puta, saznao da u nekim oblastima , kao prezagađenom Glasgowu (gelik: Glas Chu, ili zeleno mesto, što je, priznaćete, ironija), evropskoj prestonici nerešenih ubistava i narkomanije, ima domaćinstava u kojima su tri generacije na socijalnoj pomoći. Da su desetine hiljada dece neuhranjene. Nasilje, alkoholizam, dijabetes, STD, narkomanija (naleteo sam na dilera u transakcijiu s mušterijom baš nedaleko od redakcije cenjenog Scotsmana), previsoke cene, pauperizovanje, džentrifikacija, propast Cool Britania sna Blerovih laburista, otcepljenje – “za” i “protiv”. I to u godini koja je prethodila Svetskoj Ekonomskoj Krizi.

     A pitom, primorski, ravničarski predeo Lalans ili Lowlands polako prelazi u Highlands. Sve nestaje, postepeno. Nestaju kuće, stubovi, znakovi na putu postaju dvojezični, pa samo gelski, a onda puf-nema ih više. Zatim nestaje drveće, a za njim Sunce. Stajemo usred nedođije. U Nacionalnom parku Trossachs. Nema ničega oko nas – samo žuta, niska trava i, u daljini, jedno jedino krivo, golo drvo. Pasmurni oblaci su nisko. Sad kapiram onaj, jedini keltski strah. Počinjem da se plašim od toga da će mi nebo pasti na glavu. Stojim u tundri u kojoj, pedeset kilometara u krug, nema ni žive duše. Čini mi se da ću i ja nestati. U ovi mkrajevima je pre dva milenijuma nestala cela rimska legija koja je jurila senke Pikta, misterioznih prastanovnika Škotske. Šta je u odnosu na to tridesetak turista? Danas u celom Highlandsu živi samo 2 posto populacije. Sad mi je jasno zašto. S okolnih brda se spušta neprozirna magluština. Počinje da pada sitna, uporna kiša. Iz magle izlaze tri okruglaste, alkoholisane žene. Najružnija i najpijanija mi prilazi, upire prstom i kaže:

–       Ti ćeš vladati Škotskom. Ali, prvo moraš da ubiješ kralja Dankana. Ako mi ne veruješ ti idi kući i pitaj svoju ženu. Ona će se sigurno složiti.

–       Naravno da oće- kažu dve njene drugarice horski- jer zna da tebi, Makbete, fali ambicija. Dobar si ti al zašto da služiš kad možeš da predvodiš?!

Okej, to se, očigledno nije dogodilo. Ali, ko zna, pre 1000 godina, možda jeste i, ko zna, možda baš na ovom mestu?

     Slična ledina, nešto dalje: Culloden Moore. Poslednja kopnena bitka vođena na britanskom tlu: 1746. godine su škotski ustanici pokošeni od engleske vojske. Deset minuta paljbe u živi zid brđana koji su jurišali na engleske puške. Rezultat: 1000 mrtvih Škota za deset minuta. Highland Clearances tj. represija i raseljavanje. Kilt- zabranjen. Gajde-zabranjene. Gelik-zabranjen. Kuće: spaljene. Svi sumnjivi: povešani. Većina ostalih: otišli za Ameriku. Preživelima ponuđeno da budu vojnici u kolonijalnim trupama ili radnici u fabrikama. Danas samo 1 posto Škota govori gelik. Toliko o tome. Ko što peva Atheist Rap: Svaka država ima svoje Kosovo Polje

     Neko bi rekao: daj, ovaj putopis ima sve što je lose kod naših putopisa. Brdo podataka, istorijske petljavine islično. Dobro, skratiću: Striling Castle, mesto velike pobede kod Stirling Bridgea. Mit: Wallaceova pobeda pomoću nekih ogromnih kočeva kojima je sredio englesku konjanicu u Gibsonovom Braveheartu. Istina: Wallace je sačekao da pola Engleza pređe most, srušio most, gomila se podavila u reci a ostale je posekao. U filmu nema mosta a o reci i da ne govorimo, ali kad biraš između istine i mita ti snimi mit, što reče john Ford. Stojim dva sata kasnije pored spomenika odmetniku Robu Royu. Izgleda kao razgoropađeni Groundskeeper Willy iz Simpsona. Ni nalik ogromantnom Liamu Neesonu iz istoimenog filma. Idemo da lovimo Nessie. Da, evo nas na Loch Nessu (nekad poznatom po tome što je u blizini bila nudistička (?!) kolonija), u brodu nabudženom hi- tech sonarima. Ako je ona dole videćemo ogromno svetlucavo telo na ekranu. Naravno da je nema. Ali parice su parice. Škoti se svakog jutra zahvaljuju sledećim osobama: Bogu koji im je dao uisce beatha, čudovištu iz Loch Nessa i Melu Gibsonu. Za naftu se ne zahvaljuju jer je uglavnom drže Amerikanci i Westminster. Toliko o politici i ekonomiji. Over and out. U povrakku prolazimo kroz Port William (koji se na geliku zove Gharasdain tj. garnizon) pored Doune Castlea gde je sniman Monthy Python and the Holy Grail. što nam vozač/čičeron kaže onako, by the way. Dođe mi da vičem: Ni, ni! Eki, eki! kao vitezovi iz pajtonovskog ostvarenja.

     Nizahu se imena mesta koja zvuče mom balkanskom uhu uglavnom koliko smešno i, ponekad, jezivo. Jer, prođoh kroz: Pitlochry, Killercrankey, Aberfeldy, Cumbermauld, Blairgowrie, Kirriemuir, Ballindaluch, Inverurie, Glenkinchie (s posebnim osvrtom na lokalnu destileriju), Cockburnsapth i pokazah đavolu lakat u mestu Devil’s Elbow. I videh tijeh dana daleke 2007. godine nebrojena čudesa od kojih neka behu pokrivena vilinskom prašinom:

-Nacionalni Muzej sa izložbom Warholovih radova,

-Spomenik Sherlocku Holmesu i, naravno, Caledonian Pub u blizini

– Camille O’Sullivan dok peva Moonage Daydream od Davida Bowiea u Spiegeltentu

Gruzinska lutkarska predstava Staljingradska bitka na Fringe Festivalu

– Mini-baštica ispod nivoa pločnika u Dundas Streetu

– Stari Aboridižin sa didgeridoom u Princess Streetu,

– Večeri u Medini i Green Forestu, zbog radi zato

– Vizija piktske kraljice u dvopregu, ofarbane u plavo od glave do pete .Vikala je, citiram: Abfawr credy, qnanam! Zbi se to kegde oko 4.15 ujutru ili pola pet, ne znam. Maebe I wa’ pissed?

Beše i just bizar momenata kao:

–       Zgradurine u predgrađu Glasgowa koje podsećaju na lošu kopiju Opere u Sidneju,

–       Pržena Mars čokoladica umočena u kečap (glazgovski specijalitet)

–       Dečko koji je, u Edinburghu, nosio majicu sa grbom mog rodnog grada

–       Crvene telefonske govornice koje su pune smeća i ne služe apsolutno ničemu

–       Pijanac koji se prepire sa troje strpljivih policajaca:

– Sir, I kindly ask you ta gae tae the constabulary.

–       Ach, piss off, ya wee nipper!

–       Ružičaste krave (nemaju veze sa ružičastim slonovima vezanim za alkoholna isparenja) kojih je bio pun grad. Deset godina kasnije sam te krave viđao po Beogradu

–       Književno veče Alistaira Graya , sedamdeset godina mladog pisca, autora Lanarka, jedne od najtripoznijih knjiga koje sam pročitao u rangu sa Golim ručkom Williama Burroughsa

Rekao bih još… Svaki put kad pišem o Škotskoj tekst traži doradu i nastavak. ali, nije li tako i sa svim drugim stvarima u životu?

 

 

Read more...